|
|
Vojislav Ilic
Andjeo mira
Noc duboka vlada, i sve zivo spava;
Na starome tornju ponoc otkucava.
I u tom casu sa grancicom krina,
Andjeo se spusti sa rajskih visina.
Sve pospalo cuti, niko se ne budi;
Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.
Al' oseca granje - pa se tiho svija;
Oseca ga lahor - pa tiho carlija.
I Andjeo Mira, kroz duboku tamu,
Spusti se pred oltar u pustome hramu.
Pa prekrstiv ruke na blazene grudi,
Rujnu zoru ceka da nebom zarudi...
U poznu jesen
Cuj, kako jauce vetar kroz puste poljane nase,
I guste slojeve magle u vlazni valja do...
Sa krikom uzlece gavran i kruzi nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
Frkce okiso konjic i zurno u selo grabi,
I vec pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru zivinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom-
A vetar sumorno zvizdi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlazni valja do...
Sa krikom uzlece gavran i kruzi nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
Zimska idila
Jutro je. Ostar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trscani krov, U daljini gube se brezi
I kruze vidokrug tavni.
U selu vlada mir. Jos niko ustao nije,
A budan petao vec, zivosno lupnuvsi krilom,
Pozdravlja zimski dan i zvucnim remeti glasom
Taj mir u casu milom.
Il' kadkad samo tek zvizdanje jasno se cuje
I tezak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brze mameci pse, poguren u polje zuri,
Pokriven koprenom belom.
Svuda je pustos i mir. Nocna se kandila gase
A svezi, jutarnji dah, prelece doline mirne,
I sum se razleze blag, kad svojim studenim krilom
U gole grancice dirne...
|
|
|
|
|
|
Vladislav Petkovic Dis
Moj omiljeni ``domaci`` pesnik.Zasto? Ne bih znala tacno da kazem.Manje je pretenciozan od Ducica,tako iskren i meni blizak...Zaista ne znam.
Tamnica
To je onaj ivot gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa ocima zvezda
i sa suzom mojom to nesvesno sija
i ali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj ivot gde sam pao i ja
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
nepoznat govoru i nevolji ruoj
i ja plakah tada. Ne bee mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tunoj
sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i tece,
i da nosim oblik to se mirno menja;
i da nosim oblik, san lepote, vece
i tiinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i tece,
I da bee zvezde iz mojih ociju,
da se stvara nebo i svod ovaj sada
i prostor, trajanje za red stvari sviju,
i da moja glava raca sav svet jada,
i da bee zvezde iz mojih ociju,
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
mesta i daljine i vezuju jave;
i sad tako ive kao bice moje,
nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala
za hod mojih nogu i za ivot rei;
i tako je snaga u meni postala
snaga koja boli, snaga koja lei.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda.
I sa suzom mojom, to mi i sad sija
i ali ko tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja poceh da ivim.
zakovan na zemlju to ivotu slui,
da okrecem oci daljinama sivim,
dok mi venac snova moju glavu krui.
Kao stara tajna ja poceh da ivim.
Da osecam sebe u pogledu trava.
I noci, i voda i da sluam bice
i duh moj u svemu kako mocno spava.
ko jedina pesma, jedino otkrice;
Da osecam sebe u pogledu trava
I ociju, to ih vidi moja snaga,
ociju to zovu kao glas tiina,
kao govor uma, kao divna draga
izgubljenih snova, zaspalih visina,
I ociju, to ih vidi moja snaga.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.
Ali slutim, a slutiti jos znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one,
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide, sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.
Da me vide dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad.
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze, da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.
Pijanstvo
Ne marim da pijem, al` sam pijan cesto.
U graji, bez druga, sam, kraj pune case.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbrase.
Ne marim da pijem. Al` kad pridje tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne ocaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan zivot, i njime se krece;
Uzvik ga prolama: "Nece biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti nece."
I ja zalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oci plave, tople kao leto rano,
Zivot u svetlosti bez mraka i studi.
I zeleci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zazelim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, drustvo gde je cama,
Tad ne vidim ni stid sto sam i ja covek.
Milos Crnjanski
Sta reci za Crnjanskog? Nista.Njegovi stihovi govore sami za sebe.
Trag
Zelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...
puteva zasutih liscem svelim
sa jablanova.
|
|
|